U staklenu posudu sa morskom solju se stavljaju suvi kristali i ostavljaju tu tokom 24 h. Nakon isteka ovog vremena, kristali se mogu oprati u hladnoj vodi, osušiti i puniti. Drugi način je da se u plastičnu posudu (jer se u staklenoj mogu lako razbiti, s obzirom da su mnogi kristali krti) sipa hladna voda i u nju doda kašika morske soli. Čišćenje kristala koji su osetljivi na dejstvo slane vode (o ovoj temi više u zasebnom tekstu) može biti bezbedno ako se koristi varijanta sa suvom solju, ali je bolje koristiti bezbednije metode čišćenja za osetljive kristale, za svaki slučaj. Stabilni kristali (kao gorski kristal) mogu se slobodno čistiti u slanoj vodi. Neki autori insistiraju na tome da se so mora baciti nakon čišćenja. Lično smatram da je ovo neodgovorno prema Zemlji, a so se lako može očistiti Reikijem i ponovo koristiti.
Postoji nedoumica oko vrste soli koja je najbolja za kristale, pa neki navode da je morska so najbolja, a kuhinjska so, koja je dobijena prečišćavanjem (rafinacijom) kamene soli nije pogodna. Moram da napomenem da je kamena so takođe nastala taloženjem soli iz mora, a zatim je raznim geološkim procesima dospela na određenu dubinu i rekristalisala (zato se zove „kamena so“). Takođe, i mnogo hvaljena himalajska so, nastala je na isti ovaj način, pa ako je toliko nahvaljena, zašto bi druge vrste kamene soli bile lošije od himalajske? Takođe, ni morska so ne može biti savršena kad dolazi iz najveće svetske deponije, a to je tzv. svetsko more. Po mom mišljenju, so je so, važno je razviti „osećaj“ za rad sa kristalima i sam osetiti kada su očišćeni, i koja vrsta soli im više odgovara.